Dunja potiče iz jugozapadne Azije, odnosno iz Persije i Anatolije, a samonikle je ima i u srednjoj Evropi. Poznata je i pod nazivom „sidonijska kruška". Drvo dunje može da poraste i do sedam metara, a često raste u obliku grma. Plod je oblika jabuke ili kruške, nepravilno je grbav, zlatnožute do crvene boje i pokriven je dlačicama koje se lako skidaju. Veoma je prijatnog mirisa, a sirovo meso je tvrdo i gorko-kiselog ukusa.

Stari Grci su je obožavali, bila im je simbol ljubavi i sreće. Pripremali su je tako što bi je izdubili, napunili medom, stavili u pleh i ispekli. Rimljani su iz dunje dobijali eterična ulja, koja su koristili u parfimerijama. U Francuskoj je poznata već vekovima, a koristi se ne samo u kuhinji, već i u kozmetičke svrhe i u medicini.

Leči grlo, pluća, stomak.

Dunja koju mi poznajemo razlikuje se od dunje iz zapadne Azije i tropskih područja, gde je mekša i sočnija. U područjima hladnije klime ova voćka je privlačnog oblika, bogate žute boje kad je zrela i ima jak, pomalo težak miris.

Sirova, ova „zlatna jabuka" u 100 grama ima 57 kcal, bogata je dijetalnim vlaknima i bakrom, i sadrži puno taninskih supstanci, a dobar je izvor i vitamina C.
Za lek se upotrebljavaju plodovi, listovi i seme. Sluz semena dunje priprema se stavljanjem semena u vodu, a koristi se za lečenje rana nastalih kod dugotrajnog ležanja bolesnika, opekotina i kao sredstvo kojim se natope obloge kod upaljenih očiju i kod otvorene, raspucane kože. Zahvaljujući sluzi i pektinu, dunja je veoma dobra kod lečenja upale ždrela i sluzokože, kao i krajnika. Sluz se takođe koristi u kozmetičkoj industriji, u losionima i kremama za kožu. Kod problema sa varenjem preporučuje se kuvana dunja, koja ublažava dijareju. Vunasta pokožica plodova se guli i pri upotrebi suši. Plod dunje izvrsno je sredstvo u lečenju anemije.

Sok od dunje, skuvan s jednakim delom šećera, dobro je sredstvo protiv plućnih bolesti i bolesti grla. Budući da dunja steže, preporučuje se sirup od ovog voća za lečenje rana.

Najpoznatija sorta je Leskovačka dunja.